"Ako išta pogodi Beograd, pogodiće ga to što više neće moći da priča sa svetom! U ovom gradu, naime, gotovo da nema porodice koja nema nekog od bližnjih u inostranstvu. I ne postoji grad na planeti gde se više priča preko telefona!
Naravno, više zovemo mi, nego naši nas! Naši u belom svetu su se već navikli da štede novac, impulse i osećanja. Prezaduženi preko guše, s neplaćenim kirijama i telefonskim računima, kada nas uhvati sentimentalno raspoloženje zovemo koga stignemo u Americi, Australiji ili Francuskoj."

"Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo?
S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade.
Krivica nije do tih gradova - ona je u nama.
Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju.Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih."

"- Stvarno, nikada ne pitaš šta radim kada nisam sa tobom? - rekla je razbacujući odeću na sve strane.

Klekla je nad gramofon i počela da namešta jednu na drugu čitav svežanj ploča. Billie Holiday za buđenje ljubavi, Charles Aznavour za maženje. Dawn Summer kao uvod u erotiku. I neizbežni, Mocartov Koncert za flautu i orkestar, kao očišćenje.

- Ne - reče - kad si samnom, samnom si!
- Volim te što nisi posednik! - kazala je - Volim što ne polažeš nikakvo pravo na mene. A u isto vreme mi je i krivo zbog toga! Šta da radim..."

 

"Postoji jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osećaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o griži savesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao."

  Tu sam gde sam, i ponekad, kad otvorim oči da bih na čas, dva zbrisao iz svog filma, bacim pogled na veliku zastakljenu sliku ulice u čijem se okviru neprestano smenjuju prizori. Stakla knjižare su, inače, malo zatamnjena, tako da svi koji prodju ispred njih ne odolevaju samozaljubljenosti; obično zagledaju lice ili odeću, pažljivo popravljaju neposlušni pramen kose ili čvor na kravati, narcisoidno pilje u svoj lik, procenjujući ga u prolazu, žene ovlaže usne, isprobaju neki novi zavodljivi pogled iskosa, ne znajući da ih posmatram.
Koliko nesigurnosti izmešane sa sujetom! Kako izgledam? Jesam li privlačna?
Dok ih tako gledam skriven bleskom izloga, nevidljiv sve dok ne pridju sasvim blizu stakla, čini mi se da je čitav svet napolju samo jedan ogromni glupi akvarijum, u kome se čudni primerci čovekolikih riba love, preganjaju, progone, proždiru, hrane u hodu, razmnožavaju..."

"Volim beogradske ulice... volim beogradske novine, ujutro, kada još mirišu na svežu, tek otisnutu štamparsku boju. Prelistavam ih uz prvu kafu, pa ako su vesti loše (a obično jesu) i izgledi na budućnost - sumorni, ja natrag u krevet. Šta da radim u jednom takvom danu? Nisam neophodan!"