Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj. pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dole pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo.
Za četiri hiljade godina nećemo ni imati noge, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve naokolo i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bednik je crkao od gladi."

“Ono najčudnije kada ljudi umru su njihove cipele. To je najtužnija stvar. Kao da najveći deo njihove ličnosti ostaje u njihovim cipelama.”

"Ima mnogo samih žena na svetu
sa jednim, dva ili tri deteta.
I čovek se pita,
kud su muževi ptišli
ili kud su ljubavnici otišli
i ostavili iza sebe sve te ruke, oči, stopala i glasove."

Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Na sve strane vidim one koji ne žude ni za čim,
osim hranom, krovom, i odećom,
usresredjeni samo na to,
bez snova.
Oni ne osećaju užas što ne vole
ili što nisu voljeni.
 

Bio sam mlad čovek, gladovao sam i pio i pokušavao da budem pisac. Većinu knjiga pročitao sam u Centralnoj biblioteci L.A, i ništa što sam pročitao nije bilo u vezi sa mnom ili ulicama ili ljudima oko mene. Činilo se kao da se svako samo poigrava rečima, a oni koji gotovo ništa ne govore smatrani su za odlične pisce. Njihovo pisanje bilo je mešavina dovitljivosti, veštine i forme, i to se čitalo, učilo, gutalo se i prenosilo. Morao si se da se vratiš na ruske pisce pre revolucije da bi našao malo hazarda i strasti. Bilo je izuzetaka, ali su ti izuzeci bilo tako retki da bi ih čovek brzo pročitao, a onda ostajo da bulji u redove i redove beskrajno dosadnih knjiga. Uz toliko stoleća iza sebe, uz tolike prednosti, moderni su jednostavno bili loši.

Izvlačio sam jednu knjigu za drugom sa polica. Zašto niko nije govorio nešto? Zašto niko nije kriknuo?

Počeo sam da pretražujem druge prostorije biblioteke. Odeljak Religije bio je samo ogroman zahod - bar za mene. Prešao sam na Filozofiju. Otkrio sam nekoliko gnevnih Nemaca koji su mi malo popravili raspoloženje, a onda je i tome bio kraj. Pokušao sam sa Matematikom, ali je viša matematika bila kao i religija: odmah je utekla od mene. Kao da nigde nije bilo onog što je meni bilo potrebno.

Kopao sam po Geologiji i našao da je zanimljiva, ali sve u svemu nedovoljna. Onda sam pronašao neke knjige iz Hirurgije i dopalo mi se - reči su bile nove, a ilustracije prekrasne.
Posle hirurgije sam se vratio u veliku salu, kod romanopisaca i pisaca kratkih priča. (Kada sam imao dovoljno jeftinog vina nikada nisam odlazio u biblioteku. Ona je bila dobro mesto kad ništa nemaš od pića ili hrane, i kad te gazdarica svakodnevno proganja zbog neplaćene kirije. U biblioteci si imao bar toalet na raspolaganju. Vidjao sam dosta skitnica tamo, najčešće su spavali preko svojih knjiga.)

Hodao sam po velikoj sali, izvlačio knjige sa polica, čitao po nekoliko redova, nekoliko stranica, zatim ih vraćao.

Jednog dana našao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i čitao. Poneo sam knjigu do stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao plima. Svaka rečenica imala je sopstvenu energiju. Ta stvarnost svake rečenice davala je stranici život, kao da je nešto urezano u nju. Najzad sam otkrio čoveka koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomešani sa izuzetnom jednostavnošću. Početak te knjige bio je ogromno čudo za mene. Imao sam karticu biblioteke. Uzeo sam knjigu, poneo je u moju sobu, legao na krevet i čitao. I, mnogo pre nego što sam došao do kraja, znao sam da je predamnom pisac koji je razvio poseban način pisanja. Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisac Džon Fante. On je izvršio veliki uticaj na moje pisanje, za ceo život. Pročitao sam Upitaj prah i potražio druge Fanteove knjige u biblioteci. Našao sam dve: Dago Red i Čekaj do proleća, Bandini. Bile su istog kalibra, pisane iz stomaka i srca.

Da, Fante je snažno delovao na mene. Nedugo nakon čitanja ovih knjiga počeo sam da živim sa ženom. Ona je bila veći pijanac od mene i žestoko smo se svadjali, a ja bih često vikao na nju: "Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam Bandini, Arturo Bandini!"

Fante je bio moj bog, a znao sam da bogove treba ostaviti na miru, ne kuca se na njihova vrata. Ipak, pitao sam se gde je živeo na Andjeoskom letu, i zamišljao da možda i dalje živi tamo. Skoro svakog dana prolazio sam tuda i mislio: Da li je to prozor kroz koji se Kemil provlačila? Da li su to vrata hotela? Da li je to taj hol? Nikada nisam saznao.

Nakon 39 godina ponovo sam pročitao Upitaj prah. Sva Fanteova dela i dalje čvrsto stoje, ali to mi je omiljena knjiga, jer je bila moje prvo otkriće magije. Postoje i knjige Pun života i Bratstvo loze. Osim toga, Fante trenutno piše roman Snovi sa Bunker Hila.

Sticajem okolnosti, ove godine sam najzad upoznao autora. Ima još mnogo toga u priči o Džonu Fanteu. To je priča o užasnoj sreći i užasnoj sudbini, o retkoj i urodjenoj hrabrosti. Jednom će biti ispričana, ali osećam da on ne želi da je ispričam na ovom mestu. Ali reći ću da je put njegovih reči i put njegovog života isti: snažan, dobar i topao.